Za agenciju Homepage, ova godina je u znaku povratka korenima. Proteklih par godina sve nas su izmestile iz redovnih tokova, pa je sada vreme da se svi malo resetujemo i podsetimo ko smo, odakle smo i koje vrednosti delimo. Tako smo i došli na ideju, da ovaj tim bilding bude jedna prava vojvođanska priča…. 

Prvo fruštuk

Postoji jedna svar koje se inače neustrašivi Homepageri plaše više od svega – da će ostati gladni. Zato je kod nas pravilo – prvo fruštuk, onda(k) sve ostalo.

 

A uz pune stomake ide i toplo oko srca, pa smo za srećna puta spremili specijalnu dunjicu koju smo krstili u skladu sa nama samima – Bećaruša, vole da radi sve što ne valja.

 

Sama Bećaruša je istina veoma valjala na dugom putu do Bezdana, tako da smo na prvu destinaciju stigli orni i odmorni, raspoloženja na zavidnom nivou. Očuvanje prirode i uživanje u njoj, poveznice su celog tima, pa je svaki trenutak proveden u Eko centru Karapandža, bio dragocen za nas. Spomenuto raspoloženje malo je rasteralo životinje kojih je šuma inače puna, ali komarcima recimo uopšte nije smetalo. Srećom ni leptirima i barskim pticama, pa smo ipak uspeli da se sretnemo i sa životinjskim svetom Gornjeg Podunavlja. Što se biljnog sveta tiče, može se opisati u jednoj reči – raskoš. Počev od raznih zaštićenih biljnih vrsta, do guste trske i ogromnih površina prekrivenih nestvarno lepim cvetovima lokvanja, a sve to okruženo gustom predivnom šumom. Poseban ugođaj (i ogroman broj fantastičnih fotkica) donela je vožnja katamaranom po Bajskom kanalu. Mir koji se oseti na vodi bio je melem za naše (mahom digitalne) duše i misli. 

Vojvodino što si tako ravna… 

Nakon divlje prirode i divlje Bećaruše, prešli smo na pitomi salaš i pitoma vina. Na salašu su nas dočekali Blaženka i Goran, koji su pre dvanaest godina gradski asfalt zamenili mekom travom pravog vojvođanskog imanja. I ne samo njih dvoje, već i čitava jedna družina domaćih životinja, pa se nije znalo ko se kome više raduje. Takvu gungulu ruku, nogu, šapa, repova nismo do sada doživeli. 😀

 

 

Pa na salašu polako, uz astal šaren i pune čaše, nizali smo osmehe i veselje. Sve dok nije došlo vreme da se zasuču rukavi i stave kecelje. Digitala dosta. U planu je bila radionica za izradu rezanaca. Jedno od najboljih iskustava do sada (a svašta smo probali, verujte). Pokazali smo da se prsti naviknuti da lete po tastaturama, vrlo dobro snalaze sa testom i oklagijom. Kao trofeje, kući smo poneli rezance šire i uže, deblje i tanje, flekice, krpice, špagete, taljatele… Uspeli smo da kreirmo i neke nove, do sada neviđene vrste testenina. 

Za povratak kući, spremili smo se kao i za polazak na put – prvo fruštuk! Tople mekike sa domaćim džemovima obezbedile su dovoljnu dozu šećera da se preguraju svi muzički žanrovi u autobusu ka Novom Sadu. 

Da završimo u vojvođanskom duhu – svako druženje Homepagera je za pamćenje, ali ovaj tim bilding je stvarno bio – štogod. 🙂