Ljudi komuniciraju. Stalno, oduvek, i na najrazličitije načine. Porast mozga omogućio nam je da napredujemo kao rasa i da u evolutivnoj trci „pobedimo” jače i brže rase. Porast mozga i komunikacija su uzročno-posledični. Uz korišćenje šake kao organa rada, ali na neki način i komunikacije, koja je dovela do porasta mozga, čovek je izborio za sebe mesto koje danas zauzima.

Čemu tekst koji ljudsku komunikaciju posmatra od najranijih dana na sajtu agencije koja se bavi njenim najmodernijim oblicima? Ako ne znamo odakle smo krenuli, teško da ćemo jasno videti kuda idemo. Zato se prepustite putovanju.

Evolucija komunikacije

Komunikacija je u svojoj suštini transfer ideja, stavova, razmišljanja, misli, električnih impulsa iz svesti jedne u svest druge osobe. Koliko god vam ovo zvučalo prejednostavno i svedeno maltene na metafizička razmišljanja, značajno je, jer će budućnost komunikacije zavisiti upravo od mogućnosti koje nam je tehnologija podarila da razmenjujemo misli, skoro bez posrednika.

Većina nas će pri pomisli na komunikaciju sigurno odmah pomisliti na društvene mreže, sajtove, chat servise, tj. na sve oblike komunikacije koje danas obilato koristimo. Digital svakako nije jedini način da se masovno komunicira, pa kada govorimo o profesionalnoj komunikaciji u obzir sigurno dolaze i tradicionalna sredstva masovne komunikacije poput televizije i radija. Tu su i druge mogućnosti koje profesionalcima u marketingu stoje na raspolaganju kao što su bilbordi, oglasi u novinama i tekstovi u magazinima. Mogućnosti je zaista mnogo. Kroz ceo razvoj ljudske vrste, pa time i naše komunikacije, tehnologija je svojim razvojem bila ta koja je diktirala načine na koje ćemo razmenjivati svoje ideje, stavove i razmišljanja. Svoje misli!

Od glasa…

Sem mimike, pokreta ruku, glave i tela, osnovni način ljudske direktne međusobne komunikacije je glasom. U najboljem slučaju glas se čuje na nekoliko stotina metara, a mimika se uočava na još manjoj razdaljini. Kao što možete da vidite na Grafikonu 1, upravo je ovo bio način na koji smo i najčešće komunicirali, u najdužem periodu razvoja ljudske civilizacije. „Doba pre pojave medija” najduži je komunikacioni period koji poznajemo, a ljudi su komunicirali jedni sa drugima ili u masi. Samo su povlašćeni, vlastodršci i bogovi, imali svoje posrednike u komunikaciji. Vlastodršci glasnike, a bogovi sveštenike. Za njih se, jednim delom u šali, a drugim delom ozbiljno, kaže da su bili i prvi PR-ovi.

Grafikon 1: prikaz revolucije uticaja. Izvor: Universal McCann

Nije da i u to rano doba razvoja civilizacije naši preci nisu pokušavali da se na razne načine dovijaju i pojačaju svoj kapacitet za komunikaciju i njen domet. Mnogi smo, kao klinci, pokušavali da oponašamo Indijance u slanju dimnih signala, a pojave različitih vrsta pisama i načina za umnožavanje, konkretno prepisivanjem materijala, doneli su neki pomak.  

… preko štampe, radija, TV-a …

Ključni napredak na putu ka masovnoj komunikaciji desio se 1439. godine kada je Gutemberg izmislio štampu. Odjednom smo se našli u mogućnosti da možemo da umnožimo veći broj primeraka teksta na osnovu jedne matrice. Tako smo ušli u doba vladavine masovnih medija ili „medijsku eru”. Neću se u ovom tekstu baviti definicijama šta mediji jesu, a šta nisu, jer se pričajući o njima poprilično „lome koplja”, a oni sami nisu od suštinskog značaja za ovu priču. Suština ove priče je u tome da kako je, tokom vremena, tehnologija napredovala, tako se povećavao broj ljudi koje je obuhvatala mogućnost da im se prenese poruka.

Skraćivalo se i vreme potrebno da neko sredstvo „masovne komunikacije” postane zaista masovno. Tako je na primer radiju bilo potrebno 38 godina da dopre do 50 miliona korisnika. Televiziji je za postizanje tog istog broja korisnika bilo dovoljno 13 godina ili četvrt veka manje nego radiju. A kada se pojavio, internet je za samo četiri godine stigao do 50 miliona korisnika.

Ljudi su naviknuti na jednu, sve lakše prihvatali drugu tehnologiju, a već se negde na horizontu pojavljivalo nešto novo, što će biti sledeća stepenica u razvoju komunikacije. 

… do društvenih mreža …

Vreme masovnih medija stavljalo nas je u ulogu pukih konzumenata plasiranih sadržaja. Karakteristika te komunikacije je da je jednosmerna, koncentrisana i diktirana od onoga ko je vlasnik (i uređuje medije) ka javnosti. 

U eri interneta, u situaciji smo da i sami kreiramo sadržaje koje ćemo plasirati pred javnost. Time dolazimo u „doba društvenih medija” kada sama publika, zahvaljujući tehnološkim rešenjima kreira, plasira, komentariše i deli sadržaje. Jednom rečju iz pasivnih konzumenata postajemo aktivni akteri na medijskoj sceni. Time se medijska slika zaokružuje paralelnim postojanjem „sopstvenih”, „zasluženih” i „plaćenih” medija o čemu je kolega Radukin opširno pisao. Ulazimo u „doba društvenih medija”.

Od onih koji komuniciraju sa sagovornikom, slušaju govornika ili pasivno primaju sadržaje gurane kroz masovne medije, publika je postala ta koja diktira komunikaciju. Bilo da to radi i sama kreirajući sadržaje, bilo da ga aktivno komentariše, deli, menja, a sve zahvaljujući mogućnostima koje nam društvene mreže daju. I opet je tehnološki napredak unapredio komunikaciju. Danas smo u mogućnosti da sami postanemo mediji, da emitujemo i da se povezujemo sa drugim ljudima, razmenjujući ideje i sadržaje sa njima.

U poslednje vreme aktuelan je termin „social shopping” koji podrazumeva obogaćivanje društvenih mreža elementima prodavnica. Sve analize govore, a i iskustva sa dalekog Istoka koja su najviše u tome iskoračila potvrđuju da će se razvijati zasebne lokacije, niche zajednice ili „vertikalne društvene mreže” koje će biti miks zajednica i market places. Danas nam je, zahvaljujući tehnologiji, skoro pa, ceo svet na dlanu i možemo da se umrežimo uz sijaset mogućnosti. 

I one se, bukvalno, šire iz dana u dan. 

.. pa sve do čipa

Kako se tehnologija bude razvijala, tako će se i komunikacija prilagođavati novom okruženju držeći i nadalje čoveka, kao osnovu svake delatnosti na ovom polju, njegove navike i potrebe u samom centru. Jedino tako može da bude uspešna!

 „Neuromant” (Neuromancer) iz simbolične 1984. godine je prvi roman kanadskog futuriste Vilijema Gibsona u kome je opisana tada bliska budućnost, a po mnogo čemu to je vreme u kome na neki način već živimo. Gibson je precizno predvideo da će ljudi biti povezani na internetu preko globalne kompjuterske mreže, nešto poput Fejsbuka danas, govorio je o sajber terorizmu i najavio digitalne ratove. Trideset pet godina kasnije je Ilon Mask započeo svoj projekat uvođenja elektroda u mozak. Ovaj projekat bi omogućio upravo ono što je Gibson predvideo u svojoj knjizi, te su baš zbog toga i knjiga i njen autor veoma relevantni i danas.

Ono u šta sam potpuno siguran je da se sama suština komunikacije nikada neće promeniti, bilo da se radi o razgovoru dva pračoveka pored vatre u pećini ili smo putem implantanata povezani sa ljudima širom sveta. Ono što je bitno da nikada ne zaboravimo da je osnova, polazna tačka komunikacije, onaj kome se obraćamo uvek i samo čovek, i da sve mora da bude usmereno i prilagođeno ka njemu. 

Jedino na taj način možemo da budemo uspešni u poslu koji radimo!

Ako vam je potrebna podrška u procesu kreiranja online strategije komunikacije, kontaktirajte nas!